Poniženje u odnosima retko počinje velikim rečima i otvorenim sukobom. Mnogo češće se pojavi u tonu, pogledu, šali ili rečenici koja drugu osobu stavlja na niže mesto.
Neko nešto ne razume dovoljno brzo, pa mu se objasni kao detetu. Kolega pogreši, a greška postane prilika za ironičnu opasku. Prijatelj kaže nešto nespretno, pa ga pred drugima „spustimo“ da bismo ispali zanimljiviji. U poznanstvima se nečiji stari neuspeh ili muka izvuče baš onda kada želimo da pobedimo u nekakvoj raspravi.
Takvi trenuci mogu delovati sitno, no problem nastaje kada postanu način komunikacije.
Tada više nije važna samo rečenica koju smo izgovorili. Važno je mesto koje smo drugoj osobi namenili.
Ljudi se razlikuju po znanju, novcu, obrazovanju, iskustvu, snalažljivosti, samopouzdanju, položaju i sposobnostima. U nekoj situaciji ti ćeš znati više. U drugoj će neko drugi biti sigurniji, mnogo uspešniji ili sposobniji.
Razlika sama po sebi tu ne pravi problem.
Problem nastaje onda kada iz „ovo znam bolje“ pređemo u „zbog toga vredim više“, onda kada počne taj govor sa „visine“.
Može se pojaviti na poslu, među prijateljima, u porodici, među braćom i sestrama, pa čak i u odnosu roditelja prema odrasloj deci. Nekada ga opravdavamo iskustvom, obrazovanjem ili autoritetom. Nekada „humorom“.
Ali ta osoba preko puta obično vrlo dobro oseti razliku između saveta i omalovažavanja.
Znati više o nečemu ne daje nam pravo da drugoga učinimo manjim.
Ponižavanje je posebno bolno kada dolazi od ljudi koje smatramo sebi bliskim. Njima smo nekada pokazali nesigurnosti, greške i slabe tačke. Kada se nešto što smo poverili kasnije upotrebi protiv nas, ne strada samo trenutni razgovor, tu strada poverenje.
Zato nije isto kada se ljudi ne slažu i kada pokušavaju da povrede jedno drugo.
Možemo izraziti mišljenje bez prezira, možemo postaviti granicu bez ponižavanja i možemo odbiti nečiji zahtev na način da ne učinimo da se druga osoba oseća loše što ga je uopšte postavila.
Tako se recimo najbolje vidi kvalitet odnosa.
Ko je pametniji? Ko više zarađuje? Ko je uspešniji? Ko je više proputovao? Ko bolje poznaje život? Ko je kome više pomogao? Ko bi se lakše snašao bez onog drugog? itd…
Kada neki odnos počne stalno da meri ko je gore, a ko dole, bliskost polako nestaje. To važi i za prijateljstva. Teško je osećati se dobro pored osobe koja svaku priču pretvara u takmičenje, svaku grešku koristi da pokaže svoju nadmoć, a svaki uspeh doživljava kao nešto što mora da nadmaši.
Isto važi za posao. Autoritet koji stalno mora da se dokazuje ponižavanjem drugih obično više govori o nesigurnosti te osobe nego o nekakvoj snazi.
Dobar rukovodilac ne postaje manje važan kada nešto objasni strpljivo. Iskusniji kolega ne gubi vrednost ako mlađem pomogne da nauči. Roditelj ne postaje manje poštovan ako prizna da je pogrešio.
Naprotiv.
Zrelost se vidi u tome šta radimo kada imamo prednost.
Da li je koristimo da drugoga osnažimo ili da ga podsetimo „gde mu je mesto“ po našem kriterijumu?
Uopšte ne mora biti svađe, vike ili uvrede.
Može biti prevrtanje očima dok neko govori. Osmeh koji jasno kaže da ono što slušaš smatraš bezveznim. Šala na račun nečijeg izgleda, obrazovanja ili slabosti, prekidanje rečenice jer „već znaš šta će reći“, ispravljanje druge osobe pred svima i onda kada to uopšte nije važno…
Može biti i ono poznato: „Ma samo se šalim.“
Humor prestaje da bude bezazlen kada se stalno smeje ista strana.
Zato ponekad vredi obratiti pažnju na mnogo manje stvari od velikih sukoba. Kako razgovaramo sa ljudima kada pogreše? Kako reagujemo kada nešto ne znaju? I šta radimo kada smo sigurni da smo u pravu?
Baš tada se vidi koliko poštovanja stvarno postoji.
Možda je jedan od težih oblika zrelosti sposobnost da znaš da si u nečemu bolji, jači ili uspešniji i da ti ipak ne bude potrebno da neku drugu osobu zbog toga umanjiš.
Jer dostojanstvo drugog čoveka ne oduzima ništa našem.
A odnosi u kojima niko ne mora stalno da dokazuje da je „iznad“ obično imaju mnogo više prostora za poverenje, sigurnost i stvarnu bliskost 💜.
